ЖИТИЈЕ СВЕТОГ САВЕ
Свети Сава (1174. или 1175.-14. јануар 1236.) је био српски принц,монах,игуман манастира Студенице,књижевник,дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве. Рођен је као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, и брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног.Kao младић добио је од оца Захумље на управу. Међутим, Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манстиру Светог Пантелејмона,где је добио име Сава. Касније је са својим оцем, који се у међувремену замонашио и добио име Симеон,подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој гори.У Србији је убрзо дошло до борбе за власт између Савине браће. Због тога се он вратио у Србију, како би зауставио рат. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава је од Васељенске патријаршије у Никеји изборио аутокефалност српске цркве са статусом самосталне архиепископије, а васељенски патријарх Манојло Први Цариградски га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233., да би га потом заменио његов ученик Арсеније. Више пута је путовао у Палестину. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав.Његова најзначајнија писана дела су „Житије Светог Симеона“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Законправило“.
Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је 1594. наредио да се спали мошти светога Саве на Врачару. На месту за које се верује да се то десило подигнут је Храм Светог Саве. У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) прославља као Дан просвете.
Младост Растко Немањић је рођен у дежевачком крају на планини Голији. Када је имао 15 година, његов отац, велики жупан Стефан Немања, доделио му је Захумље на управу. На том положају је остао мање од две године (1190/91) док није побегао са очевог двора и отишао на Свету гору, замонашио се и узео монашко име Сава. За њим је била одаслата војничка потера да га врати кући. Међутим, кад су га војници нашли, он је већ био замонашен у руском манастиру Светог Пантелејмона, или у Ватопеду. Наредних седам година је остао у Ватопеду (основаном 985. године), где му се придружио његов отац Стефан Немања, пошто се одрекао престола и замонашио 1196. године, провевши више од годину дана у Студеници као монах Симеон.Сава као светогорски монах Сава је 1197. године кренуо у Цариград да од цара Алексија трећег Анђела тражи дозволу за подизање српског манастира на Светој гори. Вратио се са дозволом следеће године. Манастир је основан на месту старог и полуразрушеног грчког манастира Хеландариона. Сава је учествовао у састављању оснивачке повеље Хиландара коју је издао његов отац. Доментијан наводи да је Сава, боравећи у Цариграду, посетио манастир Богородице Евергетиде, одакле је 1199. узео један примерак манастирског типика и дао да се преведе на старословенски, који је после, у делимично измењеном облику, постао типик Хиландара, а касније и Студенице.
Између 1200. и 1204. године, Сава је у Солуну био рукоположен за архимандрита. После пада Цариграда 1204. године, Света гора је потпала под власт Бонифација Монфератског, маркиза од Монферата и солунског краља, који је почео да намеће своју власт светогорским манастирима уз подршку крсташа. У ту сврху је саградио замак, одакле су манастири пљачкани и где су монаси мучени.Према Савиним речима, браћа Стефан и Вукан су га, после вишегодишњег међусобног сукоба, замолили да пренесе очеве мошти у Србију. Сава је, вероватно, кренуо на пут у зиму 1206/1207. Почетком 1207. Симеон је сахрањен у Студеници, а Сава је постављен за игумана Студенице, где је завео поменути Хиландарски типик са мањим изменама.
У то време српска црква није била самостална, већ је била подређена Охридској архиепископији и имала је само три епископије (Рашку,Липљанску и Призренску) у којима су владике били Грци. Сава одлази у Никеју (јер су Цариград тада држали Латини) код васељенског патријарха Манојла Сарантена и византијског цара Теодора Ласкариса, тражећи аутокефалност српске цркве. Шестог децембра 1219. године Рашка епископија постаје архиепископија, а Сава први српски архиепископ.Сава потом у Солуну, у манастиру Филокал, завршава састављање Номоканона, зборник црквених и грађанских прописа, и објављује га као Законоправило. По повртаку у Рашку оснива осам нових епископија (Зетску, Хвостанску, Хумску, Топличку, Будимљанску, Дабарску и Моравичку), међу којима и Жичку, која постаје седиште нове српске архиепископије. Сви новопостављени епископи добијају по један препис Законоправила. Новоизграђени манастири су богато даровани имањима, њивама, шумама, виноградима, пашњацима и воћњацима.
Свети Сава је приликом првог ходочашћа у Свету земљу, подигао конаке за српске монахе у ђурђијанском манастиру Светог Крста недалеко од Јерусалима. Потом је откупио земљиште на брду Сион и ту сазидао манастир за српске монахе, док је у Акри, у тада палестинском пристаништу, од Латина откупио Цркву Св. Ђорђа, да послужи као прихватилиште монасима.Био је ктитор и дародавац манастира Светог Јована Богослова (кућа Ј. Богослова коју је Сава купио, конак и црква). Приликом обиласка Сиона, са патријархом Атанасијем из Јерусалимске патријаршије, архиепископ Сава је купио кућу (Св. Јована Богослова) тј. Сионску Горницу у којој се одржала Тајна вечера, кућу је откупио од Сарацена (мухамеданаца) и платио је златом и сребром које је добио од краља Радослава. Приликом другог боравка у Светој земљи, 1235. године, све своје задужбине, манастире и метохе, поклонио је великој православној Лаври Светог Саве Освећеног, којим су Срби управљали пуних 130 година и чији је Свети Сава (српски) био сабрат.Походио је и даривао и православни манастир Свете Катарине на Синају 1234. године. Ту је провео читав Часни пост, Свету четрдесетницу, молећи се за свој српски род и читав хришћански народ. Иначе, Манастиру Св. Катарине су Срби дали велики допринос(и где је једно време био игуман Србин Јоаникије, 14. век). Смрт и наслеђе Храм Светог Саве По повратку са ходочашћа у Јерусалим, пролазио је кроз Бугарску. Ту је преминуо 14. јануара 1236. и био сахрањен у тадашњој бугарској престоници Трнову. Његов синовац, српски краљ Владислав, иначе зет бугарског цара Асена,после годину дана је пренео његове мошти из Трнова у манастир Милешеву.Стефан Вукчић Косача се 1448. по освајању манастира Милешева, прогласио „херцегом од Светог Саве“, а област којом је управљао касније је добила име Херцеговина.
Место спаљивања мошти вероватно није било на данашњем Врачару, који је тада био далеко изван зидина града, већ на брду „Чупина умка“ на месту између данашње цркве Светог Марка и спортског комплекса, а које се тада звало Врачар.По народном предању, пре спаљивања мошти, спашена је рука Светог Саве и данас се налази у манастиру Свете Тројице код Пљеваља.
Српска православна црква празнује Саву као светитеља 27. јануара по грегоријанском, односно 14. јануара по јулијанском календару. Празник Светог Саве, Савиндан, обележава се као школска слава у свим школама у Србији и Републици Српској. Такође се обележава и спаљивање моштију Светог Саве.
Свети Сава (1174. или 1175.-14. јануар 1236.) је био српски принц,монах,игуман манастира Студенице,књижевник,дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве. Рођен је као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, и брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног.Kao младић добио је од оца Захумље на управу. Међутим, Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манстиру Светог Пантелејмона,где је добио име Сава. Касније је са својим оцем, који се у међувремену замонашио и добио име Симеон,подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој гори.У Србији је убрзо дошло до борбе за власт између Савине браће. Због тога се он вратио у Србију, како би зауставио рат. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава је од Васељенске патријаршије у Никеји изборио аутокефалност српске цркве са статусом самосталне архиепископије, а васељенски патријарх Манојло Први Цариградски га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233., да би га потом заменио његов ученик Арсеније. Више пута је путовао у Палестину. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав.Његова најзначајнија писана дела су „Житије Светог Симеона“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Законправило“.
Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је 1594. наредио да се спали мошти светога Саве на Врачару. На месту за које се верује да се то десило подигнут је Храм Светог Саве. У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) прославља као Дан просвете.
Младост Растко Немањић је рођен у дежевачком крају на планини Голији. Када је имао 15 година, његов отац, велики жупан Стефан Немања, доделио му је Захумље на управу. На том положају је остао мање од две године (1190/91) док није побегао са очевог двора и отишао на Свету гору, замонашио се и узео монашко име Сава. За њим је била одаслата војничка потера да га врати кући. Међутим, кад су га војници нашли, он је већ био замонашен у руском манастиру Светог Пантелејмона, или у Ватопеду. Наредних седам година је остао у Ватопеду (основаном 985. године), где му се придружио његов отац Стефан Немања, пошто се одрекао престола и замонашио 1196. године, провевши више од годину дана у Студеници као монах Симеон.Сава као светогорски монах Сава је 1197. године кренуо у Цариград да од цара Алексија трећег Анђела тражи дозволу за подизање српског манастира на Светој гори. Вратио се са дозволом следеће године. Манастир је основан на месту старог и полуразрушеног грчког манастира Хеландариона. Сава је учествовао у састављању оснивачке повеље Хиландара коју је издао његов отац. Доментијан наводи да је Сава, боравећи у Цариграду, посетио манастир Богородице Евергетиде, одакле је 1199. узео један примерак манастирског типика и дао да се преведе на старословенски, који је после, у делимично измењеном облику, постао типик Хиландара, а касније и Студенице.
Између 1200. и 1204. године, Сава је у Солуну био рукоположен за архимандрита. После пада Цариграда 1204. године, Света гора је потпала под власт Бонифација Монфератског, маркиза од Монферата и солунског краља, који је почео да намеће своју власт светогорским манастирима уз подршку крсташа. У ту сврху је саградио замак, одакле су манастири пљачкани и где су монаси мучени.Према Савиним речима, браћа Стефан и Вукан су га, после вишегодишњег међусобног сукоба, замолили да пренесе очеве мошти у Србију. Сава је, вероватно, кренуо на пут у зиму 1206/1207. Почетком 1207. Симеон је сахрањен у Студеници, а Сава је постављен за игумана Студенице, где је завео поменути Хиландарски типик са мањим изменама.
У то време српска црква није била самостална, већ је била подређена Охридској архиепископији и имала је само три епископије (Рашку,Липљанску и Призренску) у којима су владике били Грци. Сава одлази у Никеју (јер су Цариград тада држали Латини) код васељенског патријарха Манојла Сарантена и византијског цара Теодора Ласкариса, тражећи аутокефалност српске цркве. Шестог децембра 1219. године Рашка епископија постаје архиепископија, а Сава први српски архиепископ.Сава потом у Солуну, у манастиру Филокал, завршава састављање Номоканона, зборник црквених и грађанских прописа, и објављује га као Законоправило. По повртаку у Рашку оснива осам нових епископија (Зетску, Хвостанску, Хумску, Топличку, Будимљанску, Дабарску и Моравичку), међу којима и Жичку, која постаје седиште нове српске архиепископије. Сви новопостављени епископи добијају по један препис Законоправила. Новоизграђени манастири су богато даровани имањима, њивама, шумама, виноградима, пашњацима и воћњацима.
Свети Сава је приликом првог ходочашћа у Свету земљу, подигао конаке за српске монахе у ђурђијанском манастиру Светог Крста недалеко од Јерусалима. Потом је откупио земљиште на брду Сион и ту сазидао манастир за српске монахе, док је у Акри, у тада палестинском пристаништу, од Латина откупио Цркву Св. Ђорђа, да послужи као прихватилиште монасима.Био је ктитор и дародавац манастира Светог Јована Богослова (кућа Ј. Богослова коју је Сава купио, конак и црква). Приликом обиласка Сиона, са патријархом Атанасијем из Јерусалимске патријаршије, архиепископ Сава је купио кућу (Св. Јована Богослова) тј. Сионску Горницу у којој се одржала Тајна вечера, кућу је откупио од Сарацена (мухамеданаца) и платио је златом и сребром које је добио од краља Радослава. Приликом другог боравка у Светој земљи, 1235. године, све своје задужбине, манастире и метохе, поклонио је великој православној Лаври Светог Саве Освећеног, којим су Срби управљали пуних 130 година и чији је Свети Сава (српски) био сабрат.Походио је и даривао и православни манастир Свете Катарине на Синају 1234. године. Ту је провео читав Часни пост, Свету четрдесетницу, молећи се за свој српски род и читав хришћански народ. Иначе, Манастиру Св. Катарине су Срби дали велики допринос(и где је једно време био игуман Србин Јоаникије, 14. век). Смрт и наслеђе Храм Светог Саве По повратку са ходочашћа у Јерусалим, пролазио је кроз Бугарску. Ту је преминуо 14. јануара 1236. и био сахрањен у тадашњој бугарској престоници Трнову. Његов синовац, српски краљ Владислав, иначе зет бугарског цара Асена,после годину дана је пренео његове мошти из Трнова у манастир Милешеву.Стефан Вукчић Косача се 1448. по освајању манастира Милешева, прогласио „херцегом од Светог Саве“, а област којом је управљао касније је добила име Херцеговина.
Место спаљивања мошти вероватно није било на данашњем Врачару, који је тада био далеко изван зидина града, већ на брду „Чупина умка“ на месту између данашње цркве Светог Марка и спортског комплекса, а које се тада звало Врачар.По народном предању, пре спаљивања мошти, спашена је рука Светог Саве и данас се налази у манастиру Свете Тројице код Пљеваља.
Српска православна црква празнује Саву као светитеља 27. јануара по грегоријанском, односно 14. јануара по јулијанском календару. Празник Светог Саве, Савиндан, обележава се као школска слава у свим школама у Србији и Републици Српској. Такође се обележава и спаљивање моштију Светог Саве.